Prošle nedelje, Evropa je ukinula granice, Šengen se proširio na zemlje bivšeg istočnog bloka. Opšta radost, euforija. Imam utisak, da se moj narod neće radovati, kad Srbija jednog dana udje u Evropsku uniju. Režim iz devedesetih, politička elita, stvorila je jaz između srpskog naroda i Evrope, koji će jako teško biti premošćen. Bojim se, da većina mog naroda dugo neće prihvatiti Evropu kao svoju kuću. Sa jedne strane smo krivi mi, koji smo uništavali civilizaciju, bombardovali Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i retko koji srpski intelektualac (osim časnih izuzetaka) je to osudilo. Sa druge strane, devetnaest zemalja NATO pakta je bombardovalo moju zemlju dajući Miloševiću alibi da pokrene etničko čišćenje i progon kosovskih albanaca. Posle svega, ništa više neće biti isto. Uzgred, moram da pomenem da za razliku od srpskih intelektualaca koji su tokom devedesetih odobravali zločine, mnogi evropski intelektualci, koji pripadaju miljeu evro-atlanskih integracija, ili narodima sa kojima smo bili u sukobu, su osudili bombardovanje Srbije. Pomenimo samo Đerđa Konrarda i hrvata Igora Mandića. Elem, u građanskom životu, ja jesam za Evropu i integracije. Intivmno sam religiozni anarhista (verujem u boga, ali ne verujem u državu i integracije i mislim da ću se jednog dana pronaći u pravoslavlju poštujući sve ostale religije). Možda je to malo kontraverzno, ali ko me poznaje shvatiće. Ja sam intimno za ukidanje granica, ali na neki drugi način izvan birokratije i nekakvih integativnih procesa. U isto vreme sam i protiv nacionalizma i mržnje prema Evropi. Malo me je teško shvatiti. Pročitajte pesmu Vislave Šimborske

PSALAM

O, kako su nezbijene granice ljudskih država!
Koliko samo oblaka nad njima nekažnjeno
preplivava,
koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u
zemlju,
koliko se planinskih kamičaka skotrljava u tuđe
posede
u izazovnim podskocima!

Moram li ovde da pominjem pticu za pticom kako
leti,
ili kako se baš odmara na spuštenoj rampi?
Neka je to čak i vrabac – a već ima rep susedni,
iako mu je kljun ovdašnji. I uz to – al’ se vrti!

Od nebrojenih insekata zaustaviću se na mravu,
koji između leve i desne stražarove cokule
na pita
nje: otkuda kuda – ne oseća dužnost da
odgovori.

Oh, sagledati tačno čitav taj nered odjednom,
na svim kontinentima!
Jer zar ono pasjakovina sa suprotne obale
ne švercuje preko reke stohiljaditi listak?
Jer ko ako ne sipa drsko dugoruka
narušava svetu sferu teritorijalnih voda?

Zar je moguće uopšte govoriti o kakvom takvom
redu,
ako se čak ni zvezde ne mogu porazmeštati,
da bi bilo poznato koja kome svetli?
I još ono rasprostiranje magle što zaslužuje
osudu!
I prašenje stepe po čitavom prostranstvu,
kao da nije uopšte napola presečena!
I razleganje glasova na uslužnim talasima vazduha:
dozivnog pisanja i značećeg klokotanja!

Samo ono što je ljudsko može da bude istinski
tuđe,
Ostalo su mešane šume, krtičja rabota i vetar.

(prevod sa poljskog Petar Vujičić)

Da li se u Novom Sadu ikada dogodila Slem poezija? Čini se, da je slem kao želja za spontanim takmičenjem na sceni pred publikom, u velikoj meri pokrenuo mnoga razmišljanja o novoj poeziji na književnoj sceni Novog Sada. Prvobitna ideja, mojih prijatelja Dušana Pržulja i Bojana Samsona bila je, organizovati veče Slem poezije. Zatim se javila ideja o festivalu, pa je nastao Centar za novu književnost NEOLIT. Slem je nastao, po predanju, 1985. godine u jednom čikaškom džez klubu. Živo izvođenje poezije, takmičenje, žiri iz publike, inventivnost, improvizacije, reči su koje karakterišu ovaj književni fenomen, koji se iz Amerike preselio u Evropu, a zatim i na naše post-konfliktne prostore u post-konflikno vreme. Slem je počeo u Malom centru kulture Orpheus. Prvo je večeri Slem večeri vodio Dušan Pržulj, a zatim Bojan Samson. Takmičenju bi predhodio, nastup već afirmisanog pesnika. Iako se nemože reći da su Slem večeri u Novom Sadu organizovane po propozicijama i standardima pravih slem takmičenja i festivala, bilo je to svojevrsno otvaranje i demokratizacija novosadske pesničke scene. Slem je pokrenuo mnoge književne pojave u Novom Sadu. Performans, interakciju, razmišljanje o Slem poeziji. Dušan Pržulj je napisao ciklus od tri pesme (Slem I, Slem 2 i Slem 3) u kojima prozirnim i transparentnim jezikom, promišlja prostor grada i poeziju u njemu:

SLAM 1

Skupiti 

osam stotina očiju
koje će međusobno
ukrštati poglede

prečistiti
dobru volju

razvući mikrofone
po čitavom gradu

pustiti džingl
uz neponovljiv
tresak

dizajnirati flajer
na kome će biti utisnut
prepoznatljiv logo

pronaći sponzore i prostor
u kojem se može
potući desetak
ljudi

pozvati konzervativce,
liberale, komuniste,
anarhiste, samoubice

i za tri dana
grad svezati
u mikrofonski čvor
i okrenuti ga
naopačke

SLAM 2

Čitav grad će biti

premrežen

mikrofonskim kablovima

gomila različitih

glasova

ukrštaće se

vrh katedrale

mikrofonskim kablom

će biti povezan

sa vrhom sata

na Petrovaradinskoj

tvrđavi

Dunavom će plutati ozvučenje

performansi će se izvoditi

i u prepunim vozilima

gradskog saobraćaja

slemeri će uletati u

u crkve, knjižare,

butike i parfimerije

bez najavljivanja

takmičenje tokom kojeg će se

Novi Sad takmičiti

sa svojim živcima

SLAM 3

Slem padobranci

će se spustiti

na trg Slobode

da bi izgovorili

svoje poslednje

stihove

napuniće trg

i skupiti se

u jedno krdo

velikim

mikrofonskim kablom

obmotaće ih

kada ih budu

dobro stegnuli

sve do pucanja

nečijih kostiju

odbrundaće

poslednje stihove

i gromkim glasovima

raskinuti kabl

i dok se

budu razilazili

odnoseći sa sobom

urbani mobilijar,

spomenike, prosjake,

prostitutke

i nas

to će označiti

kraj.

Na sledećim linkovima možete pronaći tekstove u kojoj se govori o mojoj poslednjoj zbirci pesama

 NOVE DOMOVINE

tekst Maje Solar objavljen u POLJIMA

http://polja.eunet.yu/polja448/448-16.htm

 Prikaz Dragoljuba Stankovića objavljen u Danasu

http://www.danas.co.yu/20070901/knjiga1.html

prikaz Dragoslave Barzut na njenom blogu

http://sr.wordpress.com/tag/hommages/

U statistici bloga sam procitao da je neko došao do moje priče u predhodnom post-u, preko krstarice, ukucavajući ključne reči posao za pekare.  Žao mi je što u mojoj fiktivnoj pekari verovatno nije našao posao, ali bi posle moje sledeće priče mogli da popijemo neku kaficu (možda sa nekom surferkom). Ipak i to je samo tiha patnja.

Priča TIHA PATNJA je posvećena mojim drugovima levičarima koji su izdavali časopis BEZBOŽNIK. BEZBOŽNIK je bio javno spaljen u studiju novosadske lokalne televizije.  

TIHA PATNJA

          Ja sam običan očajnik, zarobljen muskulaturom. Dva puta dnevno pijem kafu, pre podne i predveče. Moji zen-rituali. Sedim u kafiću, ili letnjoj bašti. Posmatram ljude. Dugo, dugo posmatram, ispijam gutljaljčiće. Čitam novine. 

          Ponekad pomislim, dokle to može potrajati. Da li će neko nekada doći i poremetiti ritam, rutinu uređene svakodnevnice. Nema tu naročitih uzbuđenja, ali prija. Opuštenost i omamljenost kofeinom. Pazim da ne preteram. Dve kafe dnevno, sasvim su dovoljne. Treća, to već iskače. Nije dobro za srce.

       Novca, za sada, imam dovoljno. Masturbriram jednom u dva dana. Najčešće u krevetu, ispod ćebeta. Volim da se umotam u ćebe. Osećam se dobro. Dakle, ja sam zarobljen. Prožima me svakodnevnica. Želim da postanem majstor življenja.        Obožavam lavirinte i rešavam ih u sopstvenoj glavi. Svakodnevni spori hod u traženju izlaza. Ponekad u svom misaonom lavirintu, nailazim na grupu koja piše manifeste aktivizma.        Jednog dana, sreo sam grupu na ulici. Jedan od njih, nosio je zelenu kombat jaknu i slušalice na ušima. Living colour. Pretrpeo sam ozbiljnu kritiku. Tekstualnost svakodnevnice, koju iz dana u dan ispisujem, poprilično je monotona. Zamerili su mi  da sam pasivan u ispisivanju životnog diskursa. U mom životu se ništa ne događa. Nema tu ničeg izuzetnog, osim kofeinskih osveženja i zen-rituala. Iz dana u dan.

        Koliko ću još propatiti. Tu bolova nema, to je samo tiha patnja, prožeta lakim osvežavanjima.

        A onda, jednog dana, uključio sam televizor. Na stolu, u studiju,  gori knjiga! Nešto se pokreće, vatra stvara paradigmu. Izlazak iz začaranog kruga pasivnosti.        TV-voditelj spaljulje, kao u filmu Farenhajt 461. Ima li to veze sa totalitarizmom? Možda je to neki lokalni fašizam, ili pak, knjige ne gore, kako je to rekao Bulgakov.         Đavo će ga znati. Egzorcijski čin pročišćenja. Pred zgradom televizije neko kopa. Pronašli su kostur u betonu. A voditelj je bio u Parizu i brine što je pariski metro pun Arapa!        Knjigu koja gori napisali su moji prijatelji. Ona sagoreva, ali nudi rešenja. Da li sam ja sa njima, ili protiv njih? Oni su mlada, aktivistička grupa iz predgrađa. Krljaju se sa klerikalcima. Neistomišljenicima, koji jedu sve nas.        Njihov vođa, student filozofije, živi u dvosobnom stanu s roditeljima, u zamračenoj sobi. Isisao je sve postavke, sve paradigme ove ludnice, u kojoj se uteha može pronaći samo u šoljici nečega zakucanog za sto. Ipak, još uvek stvara. Napisao je knjigu koja gori. Konstruisao ludilo. Farenhajt.

        Ima nešto u ovom svetu. Vođa nije očajnik. Dobro se snalazi u konstrukcijama privatnog aktivizma. U komuni, sa grupom istomišljenika. Aktivisti lagano guraju kroz prostor ulica, između visokih zgrada. Omladina stasava u betonskim predgrađima. U zgradama XXI veka. Deca betona i čelika. Mali aktivisti u borbi protiv simulakruma, muskulature.      

         Ponovljeno iznutra:

        We are the children of concrete and steel        This is a place where truth concealed        This is a time the lie is levealed        Everything is possible, but nothing is real…

        Refresh. Ponovo ZEN.

         Živim zarobljen muskulaturom.

        Domaći brend, planetarni atavizam. Borba,  pasivnost. Ili uteha. U sumrak, izašao sam iz kafića.  Zatekao grupu. Sedeli su ispred mini-marketa, ispijali Guaranu. Energetsko piće, u zelenoj limenci.

         Kako se snaći u realnosti? Kada zadati udarac?

        Pružio sam korak, preskakao kvadrate na pločniku. Želeo sam da pobegnem u lavirint. U ulice, u beskraj. Među automobile. Pa onda, prema periferiji. Prema kvartovima u kojima ruše stare kuće. Do beskrajnih ledina, između stambenih blokova.

         Nebo je promenjivo. To je jedino pozitivno, u ovom beskrajnom kretanju.

A sada, jedna moja priča, napisana pre nekih godinu dana:

Siniša Tucić  TEŠKE KIŠE DOLAZE                           Sećam se Anđelije, tvoje najbolje drugarice. Pre koju godinu, išli smo zajedno na aikido. Nakon treninga, jedne nedeljne večeri, hodajući  bulevarom, ušli smo u hiper-market. Anđa je bila vegan od trećeg razreda gimnazije, a ja sam lečio kandidu. Oboje smo izbegavali glukozu. Kupili smo čokoladu bez šećera i slane grisine, seli na klupu leđima okrenuti bulevaru i žvakali. Anđa je smatrala da je jedenje čokolade bez šećera u kombinaciji sa slanim grisinama najslađa stvar na svetu. Uvek je vodila računa o tome šta jedem. Po nekoliko puta u toku šetnje govorila mi je: – Ubiću te! Nemoj da piješ Coca-colu, šećer je najštetnija stvar na svetu. Nikad nećeš izlečiti kandidu! Potom je razvila priču o zdravoj ishrani, proizvodnji i multinacionalnim kompanijama koje uništavaju svet. Bolji svet je moguć i zato nisam izašla na lokalne izbore koji se danas održavaju! A onda smo se razišli. Anđa je otišla kod  Tijane, koja je živela u ulici pararelnoj sa bulevarom. Tijana je bila mlada glumica. Imala je zapaženu ulogu u prestavi «Prostor solitera». Ja sam nastavio bulevarom, do fiktivne pekare u kojoj si ti prodavala zašećerene grčke kroasane.Zvala si  se ************. Skrivena iza pasworda u samo tebi dovoljnoj virtuelnoj pekari. Možda je fiktivna pekara bila samo običan internet caffe, bez prisustva tebe u njoj i zašećerenih grčkih kroasana. Svejedno, redovno bih nakon aikida i rastanka sa Anđom odlazio u pekaru. Anđa bi pak, kao i danas, u većini slučajeva posećivala Tijanu.Bulevar je bio jako izdužen. Novonastala situacija je obećavala. Hodao sam oporavljen i samopouzdan. Držao sam tačku na mestu, kao što nas je učila instruktorka Aikida. Čak sam imao i mobilni telefon u džepu, kao garanciju da sam upakovan, ukonektovan i siguran u mreži. I mogao sam da delim,  da klasifikujem ljude koji su mi išli u susret. To sam oduvek voleo da radim. Podela ljudi na ovakve i onakve, uvek mi je pričinjavala zadovoljstvo.Hodajući bulevarom primećivao sam promene. Ovaj grad i dalje postoji, pod starim imenom. Ipak, usukane face poslednje decenije 20. veka kao da su nekuda iščezavale. Prostor je dobijao drugačiju konstrukciju. Svet se pakovao u mrežu, a beton u veliki urbani kolač. Po ulici su tumarali novi ljudi sa mp3 plejerima u jaknama i slušalicama na ušima. Naravno, mobilni telefoni su se podrazumevali  sami po sebi. U trenutku, pala mi je na pamet nova podela. Pomislio sam da postoje dve grupe ljudi. Oni čiji mobilni telefoni počinju sa 063 izgledali su nekako brži, utegnutiji, zvaničniji i usredseđeniji prema konačnom cilju. Druga grupa ljudi, umrežena u 064 delovala je nekako sporije, zamišljenije, skeptično. Da ne kažem, retrogradno. Jedan mladić u majici kratkih rukava trčao je, iako je bio tek početak novembra. Zatim, standardna slike – beskarakterna plavuša sa još beskarakterniji zlatnim retriverom na uzici. Kad bi joj pogledao dupe, kurac bi mi se digao, ali nekako bezvoljno, mlitavo, samo do pola, u obliku znaka pitnja. Frajer sa crnim dredovima vozio je drečavo-žute rolere biciklističnom stazom. Neka bakica  gurala je na točkićima torbu punu prehranbenih proizvoda, kupljenih u hiper-marketu. Sve je bilo tako novo i raznobojno – bljutavo i bezlično. Ipak, mogao se na bulevaru sresti  i po koji polualkoholisani retro-ludak sa flašom piva u ruci, neuredne frizure, obučen u zelenu vijetnamku. Može se pretpostaviti ko je u kojoj mreži. Naravno, 064. Usput sam, na tezgi, koja se nalazila tik pored trotoara bulevara, uzeo pakovanje mirišljivih indijskih štapića.

 Ušao sam u fiktivnu pekaru, pardon internet-caffe. Hleb koji košta dvadeset, mogao bi se kupiti za tri dinara, a o zašećerenim grčkim kroasanima da i ne govorimo. Zapravo, još uvek nisam ušao u pekaru. Najpre bi se trebalo ukonektovati, platiti fikciju naručivanjem bezalkoholnog napitka. Seo sam za jedan od stolova poređanih u krug. Svaki sto je bio iseček kružnice, kao parče  torte koja se seče. Naručio sam dozu Coca-cole light sa šarenom slamčicom u čaši. Iako nema šećera, opet je to hemija. Anđa bi me ubila, ali šta da radim. Komjuter je ispred mene.  Držao sam tačku na mestu. Onako kako me je učila instruktorka aikida. Opet se trebalo prepakovati – iz jedne mreže u drugu.

Ali, šta sad? Zaboravio sam tvoje ime. Kako odgonetnuti pasword? Da bih ti pristupio, najpre sam se morao prepakovati. Poslao sam ti poruku: -Na ulazu sam u pekaru. Sedim u internet caffeu, buljeći u plazma monitor. Kupio sammirišljave indijske štapiće. Treba mi samo malo ekranskog prostora da otvorim ikonicuInternet eksplorera. Koji ti je pasvord? - ************ - uzvratila si mi SMS-om preko 063 mreže. Uvek sam voleo ambiciozne devojke. Ukucao sam pasword. Ikonica se otvorila, ušao sam u sajt www.sheisabaker.org.  Stajala si iza  pulta u zeleno-žutoj uniformi, sa kapicom na glavi. Poređana peciva u  frižideru na crvenim tacnama i cene ispod njih. Trenutno si bila zauzeta sabiranjem celodnevnog pazara. Iz TV-prijemnika, koji se je visio u gornjem levom uglu pekare, čuo se glas novinara, koji je saopštavao prve nezvanične rezultate lokalnih izbora. Nije pobedila naša opcija.  Ovde uvodimo hipertekstualne elemente pisanja priče, koja ide ka vođenju ljubavi u sajtu www.sheisabaker.org. Prvi pravac priče, vodi u nusprostoriju, gde se mesi hleb. Insert iz popularnog domaćeg filma, gde Slavko Štimac, u ulozi šegrta, vaćari pekarku za sise, a Bata Stojković kaže – Mesi, mesi, neće ništa da ti fali.Ipak, idemo u drugi link – tvoja tvoj stan, koji se nalazi  na šestom spratu solitera nedaleko od pekare, odnosno internet-caffea. Još uvek smo u sajtu, u pekari. Završavaš sabiranje celodnevnog pazara i skidaš zeleno-žutu uniformu. Izlazimo iz pekare. Zaključala si vrata i okrenula karton. Na ulaznim vratima stoji žuti karton na kojem piše, velikim zelenim slovima (boje tvoje uniforme) – ZATVORENO. Izvodim te iz sajta, u realan prostor, u internet-caffe. Istovremeno, izazimo i iz inserta domaćeg filma. Konobar naplaćuje Coca-colu light. Napuštamo lokal.A onda smo  hodali ulicom. Kao momak i devojka držali smo se za ruke, ukonektovani u prostor, iako nisi volela to da radmo. Bilborbordi sa velikim reklamama, opominjali su nas u kom vremenu  živimo. Opet smo se našli na svežem vazduhu, skrenuvši u sporednu ulicu, napustili smo bulevar. Pored kioska sa novinama, na hladnom betonu, ležao je čovek, u maslinasto-zelenim pantalonama. Nesvakidašnji prizor u umreženom prostoru grada. Beskućnik je pao, roknuo na trotoar pored kioska. Zastali smo, zatečeni. Znatiželjno si pitala devojku koja je radila u kiosku – Šta je bilo sa čovekom koji leži? Savetovala te je da se ne raspituješ.Soliter u kojem si živela, bio je nekako uvučen. Nije se posebno isticao, iako je imao nekih desetak spratova. Ti i tvoja majka ste živele na šestom. U hodniku je bilo mračno, nije radila sijalica. Našli smo se u liftu, u vertikalno-pokretnoj kutiji, prokletoj  za svakog veličanstvenog klaustrofobičara. Nedugo zatim, ušli smo kroz vrata tvoga stana. Izuo sam patike  u predsoblju i nastavio  u tvoju sobu. Zelene čarape na nogama bile su pocepane. Imao sam krompire na nogama kao Gerard Depardieux u filmu «Zelena karta». Obožavao sam boje tvoje sobe. Plavi tepih i žuti jastuci na krevetu. U dnevnoj sobi, tvoja majka, je gledala  Utisak nedelje, a ti i ja u tvojoj sobi. Seo sam na stolicu sa točkićima na vrćenje pored kompjutera. Kompjuter je bio uključen stalno. Nisi ga gasila ni kada bi odlazila na posao u pekaru.  Sedeo sam isto onako kako sam, u istom trenutku, sedeo u internet-caffeu. Ali, nalazio sam se u sajtu. U soliteru, u tvojoj sobi.

Šetao sam strelicu kursora mišem, dok si ti preturala nešto, uronjena u garderober. Bilo mi je dosadno, pa sam kliknuo na Vinamp. Na disku C, ušao sam u folder Muzički albumi. Zanimljiva kombinacija muzike: Tamara Obrovac, Bob Dylan, Madredeus, Massiveattack, Nick Cave… Massiveattack smo slušali  prošlog leta na Egzitu. Gledajući spisak albuma, nisam znao za koju muziku da se odlučim. Nisam pomerao miš, monitor je mirovao. Ispio sam gutljalj coca-cole light u internet-caffeu, i nogom se odgurnuo. Mogao sam da šetam stolicu sa točkićima po sobi kao kursor na ekranu. Ipak, jednim potezom noge sam se  skotrljao na krevet. Upalila si mirišljave indijske štapiće, sela pored mene i uhvatila me nežno za desnu ruku, a ja sam levom pritisnuo dugme daljinskog upravljača. Ekran je bio pun političkog analitičara, koji je komentarisao rezultate lokalnih izbora, na koje tvoja drugarica Anđelija nije izašla.

Sedeli smo i slušali. Nedovoljna izlaznost birača iz centralnih delova grada, uticao je na konačni ishod glasanja. Sedeći, bacio sam pogled na stočić pored kreveta. Tamo je stajala otvorena knjiga. Čovek gomile – priča Edgara Alana Poa. Postajalo mi je dosadno u tvojoj sobi. Dosadno nedeljno veče bez strasti, kao Coca-cola light. Ni indijski štapići nisu mogli da poprave atmosferu. Nisi imala pametan predlog, ti logoreična devojko moga života. Mogao sam da te ostavim. Ipak, naša veza se otegla. Ukonektovani, postaveljni na sajt, dugo smo zagrljeni. Zagrljeni u duge nedeljne večeri. U tvojoj sobi, u soliteru, na tvom krevetu. Ljubakali smo se. Ljubakali.U jednom momentu, ti si mi rekla da pustim pesmu. Bila je baš za ovo veče, za naš grad. Downloadovao sam muziku naše propasti. Na monitoru, otkotrljavši se na stolici, kliknuo sam na ikonicu desktopa – A hard rains A-Gonna fall. Tako se završilo naše veče.

Silazeći do prizemlja liftom, polako sam napuštao soliter. U internet-caffeu isteklo je vreme. Mogao sam da zaplačem, izašavši ponovo na hladan asfalt bulevara. Ti si bila tamo daleko. Daleko u virtuelnoj stvarnosti, u stalnosti globalne mreže na koju sam mogao da odem kad god bih hteo. I da te imam – tamo daleko. Ipak, nastavio sam da hodam, ukonektovan u veliki urbani kolač, dok pored mene koračaju bezbojni ljudi. Upakovani ljudi činili su samo dekor, besmisleni privid urbanosti. Iako su ljudi bili bezbojni, sve je bilo šareno oko njih. I izlozi i bilbordi, i bulevarski kiosci.

Osećao sam se dobro, kao na treningu aikida. Znao sam kako da uredim svoj život. Držao sam tačku na mestu, po savetu istruktorke. Mlaz ki-energije šištao je bulevarom. Probijao automobile, zidove okolnih zgrada. Suvereno sam vladao prostorom, kao junak video-igre ekranom. Kao polititički analitičar. Sve je bilo suvo, čisto i hladno.      

Welcome to WordPress.com. This is your first post. Edit or delete it and start blogging!Uopste mi se ne svidja sto je novi urednik Polja Alen Besic objavio kritiku  urednika Stanja stvari Aleksandra Dundjerina o novom romanu Igora Marojevica SNIT. Ovom uredniku skidam kapu jer je casopis Stanje stvari izdavao u teskim vremenima tokom devedesetih sa puno entuzijazma. Bilo je tu dobrih studija o Danilu Harmsu, autorskom filmu. Moj priljatelj Vladimir Peric koji sada zivi u Kragujevcu, a nekada se bavio pozoristem, pisao je sjajne tekstove o objavljivao poeziju mnogih mojih omiljenih pesnika iz nekadasnje ZONE i Centra za novu knjizevnost - NEOLIT - Niku Dusanova, Patrika Kowalskog, Sergeja Stankovica (za objavljivanje njihove poezije zasluzan je Milos Galetin koji je jedno vreme bio u redakciji Stanja stvari), Maju Solar, Tihanu Janjic, Milijanu Milanovic, Bojana Samsona, Aleksandru Mirimanov, Dragoslava Cupica Cupu, Dusana Przulja… Alekasandra Dundjerina koji ima obicaj da proziva pisce na osnovu toga od koga su dobili pare za stampanje knjiga. Opsednut idejom o nekakvom novom sentimentalizmu i opciji esencijalne humanosti Dundjerin ima samo jedan, zadrti pogled na knjizevnost, koju posmatra ideoloski.   Jako je glupo traziti emocije u tekstu i braniti istoriju od tabloidnih pisaca. Roman moram da priznam nisam procitao, ali mi se ne svidja pristup kritici. Dundjerin je u poslednjih nekoliko godina imao nekoliko gafova. Pitam se da li je eticki objavljivati tekstove bivseg JULOVCA Aleksandra Vulina, koji je devedesetih kada je Miloseviceva policija tukla studente, na jednoj konferenciji za stampu pocetkom 1997.kada su ga novinari pitali da prokomentarise cinjenicu da je policija polivala studente hladnim smrkovima, cinicno rekao - Sta je trebalo da ih poliva toplom vodom? Od Marojevica sam citao 24  Zida roman o sidi i ljubavi, koji mi se dopao. Rec o ljubavnoj vezi izmedju devojke zarazene HIV-om i njenog momka, koliko se secam koji ostaje sa njom u bolesti. Najbolja je poslednja recenica.

Ipak u Poljima ima sjajnih tekstova. Tu pre svega mislim na tekst Maje Solar o novoj pesnickoj sceni pod naslovom – POETTIKE-U-PROSTORU. Veoma ozbiljan i teoretkski utemeljen tekst o nekoliko savremenih mladih pesnika i pesnikinja medju kojima sam i ja. Maja  pise o poeziji Dejana Cancarevica, Jelene Savic, Bojana Samsona, Dusana Przulja. Pominje i video radove Ivana Radenkovica. Aktivizam Centra za novu knjizevnost – NEOLIT na knjizevnoj sceni Novog Sada u poslednjih nekoliko godina, konacno dobija svoj teorijski okvir. Raduju me i prikazi Dragoslave Barzut, Natase Polovine, Ivana Pravdica, koji su pisali o romanima. Sa uzivanjem su citati temat o Salmanu Ruzdiju. I pored pocetne kritike, cini mi se da je Alen Besic na dobrom urednickom putu. Proverite sami: