Prošle nedelje, Evropa je ukinula granice, Šengen se proširio na zemlje bivšeg istočnog bloka. Opšta radost, euforija. Imam utisak, da se moj narod neće radovati, kad Srbija jednog dana udje u Evropsku uniju. Režim iz devedesetih, politička elita, stvorila je jaz između srpskog naroda i Evrope, koji će jako teško biti premošćen. Bojim se, da većina mog naroda dugo neće prihvatiti Evropu kao svoju kuću. Sa jedne strane smo krivi mi, koji smo uništavali civilizaciju, bombardovali Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i retko koji srpski intelektualac (osim časnih izuzetaka) je to osudilo. Sa druge strane, devetnaest zemalja NATO pakta je bombardovalo moju zemlju dajući Miloševiću alibi da pokrene etničko čišćenje i progon kosovskih albanaca. Posle svega, ništa više neće biti isto. Uzgred, moram da pomenem da za razliku od srpskih intelektualaca koji su tokom devedesetih odobravali zločine, mnogi evropski intelektualci, koji pripadaju miljeu evro-atlanskih integracija, ili narodima sa kojima smo bili u sukobu, su osudili bombardovanje Srbije. Pomenimo samo Đerđa Konrarda i hrvata Igora Mandića. Elem, u građanskom životu, ja jesam za Evropu i integracije. Intivmno sam religiozni anarhista (verujem u boga, ali ne verujem u državu i integracije i mislim da ću se jednog dana pronaći u pravoslavlju poštujući sve ostale religije). Možda je to malo kontraverzno, ali ko me poznaje shvatiće. Ja sam intimno za ukidanje granica, ali na neki drugi način izvan birokratije i nekakvih integativnih procesa. U isto vreme sam i protiv nacionalizma i mržnje prema Evropi. Malo me je teško shvatiti. Pročitajte pesmu Vislave Šimborske
PSALAM
O, kako su nezbijene granice ljudskih država!
Koliko samo oblaka nad njima nekažnjeno
preplivava,
koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u
zemlju,
koliko se planinskih kamičaka skotrljava u tuđe
posede
u izazovnim podskocima!
Moram li ovde da pominjem pticu za pticom kako
leti,
ili kako se baš odmara na spuštenoj rampi?
Neka je to čak i vrabac – a već ima rep susedni,
iako mu je kljun ovdašnji. I uz to – al’ se vrti!
Od nebrojenih insekata zaustaviću se na mravu,
koji između leve i desne stražarove cokule
na pita
nje: otkuda kuda – ne oseća dužnost da
odgovori.
Oh, sagledati tačno čitav taj nered odjednom,
na svim kontinentima!
Jer zar ono pasjakovina sa suprotne obale
ne švercuje preko reke stohiljaditi listak?
Jer ko ako ne sipa drsko dugoruka
narušava svetu sferu teritorijalnih voda?
Zar je moguće uopšte govoriti o kakvom takvom
redu,
ako se čak ni zvezde ne mogu porazmeštati,
da bi bilo poznato koja kome svetli?
I još ono rasprostiranje magle što zaslužuje
osudu!
I prašenje stepe po čitavom prostranstvu,
kao da nije uopšte napola presečena!
I razleganje glasova na uslužnim talasima vazduha:
dozivnog pisanja i značećeg klokotanja!
Samo ono što je ljudsko može da bude istinski
tuđe,
Ostalo su mešane šume, krtičja rabota i vetar.
(prevod sa poljskog Petar Vujičić)
