A sada, jedna moja priča, napisana pre nekih godinu dana:
Siniša Tucić TEŠKE KIŠE DOLAZE Sećam se Anđelije, tvoje najbolje drugarice. Pre koju godinu, išli smo zajedno na aikido. Nakon treninga, jedne nedeljne večeri, hodajući bulevarom, ušli smo u hiper-market. Anđa je bila vegan od trećeg razreda gimnazije, a ja sam lečio kandidu. Oboje smo izbegavali glukozu. Kupili smo čokoladu bez šećera i slane grisine, seli na klupu leđima okrenuti bulevaru i žvakali. Anđa je smatrala da je jedenje čokolade bez šećera u kombinaciji sa slanim grisinama najslađa stvar na svetu. Uvek je vodila računa o tome šta jedem. Po nekoliko puta u toku šetnje govorila mi je: – Ubiću te! Nemoj da piješ Coca-colu, šećer je najštetnija stvar na svetu. Nikad nećeš izlečiti kandidu! Potom je razvila priču o zdravoj ishrani, proizvodnji i multinacionalnim kompanijama koje uništavaju svet. Bolji svet je moguć i zato nisam izašla na lokalne izbore koji se danas održavaju! A onda smo se razišli. Anđa je otišla kod Tijane, koja je živela u ulici pararelnoj sa bulevarom. Tijana je bila mlada glumica. Imala je zapaženu ulogu u prestavi «Prostor solitera». Ja sam nastavio bulevarom, do fiktivne pekare u kojoj si ti prodavala zašećerene grčke kroasane.Zvala si se ************. Skrivena iza pasworda u samo tebi dovoljnoj virtuelnoj pekari. Možda je fiktivna pekara bila samo običan internet caffe, bez prisustva tebe u njoj i zašećerenih grčkih kroasana. Svejedno, redovno bih nakon aikida i rastanka sa Anđom odlazio u pekaru. Anđa bi pak, kao i danas, u većini slučajeva posećivala Tijanu.Bulevar je bio jako izdužen. Novonastala situacija je obećavala. Hodao sam oporavljen i samopouzdan. Držao sam tačku na mestu, kao što nas je učila instruktorka Aikida. Čak sam imao i mobilni telefon u džepu, kao garanciju da sam upakovan, ukonektovan i siguran u mreži. I mogao sam da delim, da klasifikujem ljude koji su mi išli u susret. To sam oduvek voleo da radim. Podela ljudi na ovakve i onakve, uvek mi je pričinjavala zadovoljstvo.Hodajući bulevarom primećivao sam promene. Ovaj grad i dalje postoji, pod starim imenom. Ipak, usukane face poslednje decenije 20. veka kao da su nekuda iščezavale. Prostor je dobijao drugačiju konstrukciju. Svet se pakovao u mrežu, a beton u veliki urbani kolač. Po ulici su tumarali novi ljudi sa mp3 plejerima u jaknama i slušalicama na ušima. Naravno, mobilni telefoni su se podrazumevali sami po sebi. U trenutku, pala mi je na pamet nova podela. Pomislio sam da postoje dve grupe ljudi. Oni čiji mobilni telefoni počinju sa 063 izgledali su nekako brži, utegnutiji, zvaničniji i usredseđeniji prema konačnom cilju. Druga grupa ljudi, umrežena u 064 delovala je nekako sporije, zamišljenije, skeptično. Da ne kažem, retrogradno. Jedan mladić u majici kratkih rukava trčao je, iako je bio tek početak novembra. Zatim, standardna slike – beskarakterna plavuša sa još beskarakterniji zlatnim retriverom na uzici. Kad bi joj pogledao dupe, kurac bi mi se digao, ali nekako bezvoljno, mlitavo, samo do pola, u obliku znaka pitnja. Frajer sa crnim dredovima vozio je drečavo-žute rolere biciklističnom stazom. Neka bakica gurala je na točkićima torbu punu prehranbenih proizvoda, kupljenih u hiper-marketu. Sve je bilo tako novo i raznobojno – bljutavo i bezlično. Ipak, mogao se na bulevaru sresti i po koji polualkoholisani retro-ludak sa flašom piva u ruci, neuredne frizure, obučen u zelenu vijetnamku. Može se pretpostaviti ko je u kojoj mreži. Naravno, 064. Usput sam, na tezgi, koja se nalazila tik pored trotoara bulevara, uzeo pakovanje mirišljivih indijskih štapića.
Ušao sam u fiktivnu pekaru, pardon internet-caffe. Hleb koji košta dvadeset, mogao bi se kupiti za tri dinara, a o zašećerenim grčkim kroasanima da i ne govorimo. Zapravo, još uvek nisam ušao u pekaru. Najpre bi se trebalo ukonektovati, platiti fikciju naručivanjem bezalkoholnog napitka. Seo sam za jedan od stolova poređanih u krug. Svaki sto je bio iseček kružnice, kao parče torte koja se seče. Naručio sam dozu Coca-cole light sa šarenom slamčicom u čaši. Iako nema šećera, opet je to hemija. Anđa bi me ubila, ali šta da radim. Komjuter je ispred mene. Držao sam tačku na mestu. Onako kako me je učila instruktorka aikida. Opet se trebalo prepakovati – iz jedne mreže u drugu.
Ali, šta sad? Zaboravio sam tvoje ime. Kako odgonetnuti pasword? Da bih ti pristupio, najpre sam se morao prepakovati. Poslao sam ti poruku: -Na ulazu sam u pekaru. Sedim u internet caffeu, buljeći u plazma monitor. Kupio sammirišljave indijske štapiće. Treba mi samo malo ekranskog prostora da otvorim ikonicuInternet eksplorera. Koji ti je pasvord? - ************ - uzvratila si mi SMS-om preko 063 mreže. Uvek sam voleo ambiciozne devojke. Ukucao sam pasword. Ikonica se otvorila, ušao sam u sajt www.sheisabaker.org. Stajala si iza pulta u zeleno-žutoj uniformi, sa kapicom na glavi. Poređana peciva u frižideru na crvenim tacnama i cene ispod njih. Trenutno si bila zauzeta sabiranjem celodnevnog pazara. Iz TV-prijemnika, koji se je visio u gornjem levom uglu pekare, čuo se glas novinara, koji je saopštavao prve nezvanične rezultate lokalnih izbora. Nije pobedila naša opcija. Ovde uvodimo hipertekstualne elemente pisanja priče, koja ide ka vođenju ljubavi u sajtu www.sheisabaker.org. Prvi pravac priče, vodi u nusprostoriju, gde se mesi hleb. Insert iz popularnog domaćeg filma, gde Slavko Štimac, u ulozi šegrta, vaćari pekarku za sise, a Bata Stojković kaže – Mesi, mesi, neće ništa da ti fali.Ipak, idemo u drugi link – tvoja tvoj stan, koji se nalazi na šestom spratu solitera nedaleko od pekare, odnosno internet-caffea. Još uvek smo u sajtu, u pekari. Završavaš sabiranje celodnevnog pazara i skidaš zeleno-žutu uniformu. Izlazimo iz pekare. Zaključala si vrata i okrenula karton. Na ulaznim vratima stoji žuti karton na kojem piše, velikim zelenim slovima (boje tvoje uniforme) – ZATVORENO. Izvodim te iz sajta, u realan prostor, u internet-caffe. Istovremeno, izazimo i iz inserta domaćeg filma. Konobar naplaćuje Coca-colu light. Napuštamo lokal.A onda smo hodali ulicom. Kao momak i devojka držali smo se za ruke, ukonektovani u prostor, iako nisi volela to da radmo. Bilborbordi sa velikim reklamama, opominjali su nas u kom vremenu živimo. Opet smo se našli na svežem vazduhu, skrenuvši u sporednu ulicu, napustili smo bulevar. Pored kioska sa novinama, na hladnom betonu, ležao je čovek, u maslinasto-zelenim pantalonama. Nesvakidašnji prizor u umreženom prostoru grada. Beskućnik je pao, roknuo na trotoar pored kioska. Zastali smo, zatečeni. Znatiželjno si pitala devojku koja je radila u kiosku – Šta je bilo sa čovekom koji leži? Savetovala te je da se ne raspituješ.Soliter u kojem si živela, bio je nekako uvučen. Nije se posebno isticao, iako je imao nekih desetak spratova. Ti i tvoja majka ste živele na šestom. U hodniku je bilo mračno, nije radila sijalica. Našli smo se u liftu, u vertikalno-pokretnoj kutiji, prokletoj za svakog veličanstvenog klaustrofobičara. Nedugo zatim, ušli smo kroz vrata tvoga stana. Izuo sam patike u predsoblju i nastavio u tvoju sobu. Zelene čarape na nogama bile su pocepane. Imao sam krompire na nogama kao Gerard Depardieux u filmu «Zelena karta». Obožavao sam boje tvoje sobe. Plavi tepih i žuti jastuci na krevetu. U dnevnoj sobi, tvoja majka, je gledala Utisak nedelje, a ti i ja u tvojoj sobi. Seo sam na stolicu sa točkićima na vrćenje pored kompjutera. Kompjuter je bio uključen stalno. Nisi ga gasila ni kada bi odlazila na posao u pekaru. Sedeo sam isto onako kako sam, u istom trenutku, sedeo u internet-caffeu. Ali, nalazio sam se u sajtu. U soliteru, u tvojoj sobi.
Šetao sam strelicu kursora mišem, dok si ti preturala nešto, uronjena u garderober. Bilo mi je dosadno, pa sam kliknuo na Vinamp. Na disku C, ušao sam u folder Muzički albumi. Zanimljiva kombinacija muzike: Tamara Obrovac, Bob Dylan, Madredeus, Massiveattack, Nick Cave… Massiveattack smo slušali prošlog leta na Egzitu. Gledajući spisak albuma, nisam znao za koju muziku da se odlučim. Nisam pomerao miš, monitor je mirovao. Ispio sam gutljalj coca-cole light u internet-caffeu, i nogom se odgurnuo. Mogao sam da šetam stolicu sa točkićima po sobi kao kursor na ekranu. Ipak, jednim potezom noge sam se skotrljao na krevet. Upalila si mirišljave indijske štapiće, sela pored mene i uhvatila me nežno za desnu ruku, a ja sam levom pritisnuo dugme daljinskog upravljača. Ekran je bio pun političkog analitičara, koji je komentarisao rezultate lokalnih izbora, na koje tvoja drugarica Anđelija nije izašla.
Sedeli smo i slušali. Nedovoljna izlaznost birača iz centralnih delova grada, uticao je na konačni ishod glasanja. Sedeći, bacio sam pogled na stočić pored kreveta. Tamo je stajala otvorena knjiga. Čovek gomile – priča Edgara Alana Poa. Postajalo mi je dosadno u tvojoj sobi. Dosadno nedeljno veče bez strasti, kao Coca-cola light. Ni indijski štapići nisu mogli da poprave atmosferu. Nisi imala pametan predlog, ti logoreična devojko moga života. Mogao sam da te ostavim. Ipak, naša veza se otegla. Ukonektovani, postaveljni na sajt, dugo smo zagrljeni. Zagrljeni u duge nedeljne večeri. U tvojoj sobi, u soliteru, na tvom krevetu. Ljubakali smo se. Ljubakali.U jednom momentu, ti si mi rekla da pustim pesmu. Bila je baš za ovo veče, za naš grad. Downloadovao sam muziku naše propasti. Na monitoru, otkotrljavši se na stolici, kliknuo sam na ikonicu desktopa – A hard rains A-Gonna fall. Tako se završilo naše veče.
Silazeći do prizemlja liftom, polako sam napuštao soliter. U internet-caffeu isteklo je vreme. Mogao sam da zaplačem, izašavši ponovo na hladan asfalt bulevara. Ti si bila tamo daleko. Daleko u virtuelnoj stvarnosti, u stalnosti globalne mreže na koju sam mogao da odem kad god bih hteo. I da te imam – tamo daleko. Ipak, nastavio sam da hodam, ukonektovan u veliki urbani kolač, dok pored mene koračaju bezbojni ljudi. Upakovani ljudi činili su samo dekor, besmisleni privid urbanosti. Iako su ljudi bili bezbojni, sve je bilo šareno oko njih. I izlozi i bilbordi, i bulevarski kiosci.
Osećao sam se dobro, kao na treningu aikida. Znao sam kako da uredim svoj život. Držao sam tačku na mestu, po savetu istruktorke. Mlaz ki-energije šištao je bulevarom. Probijao automobile, zidove okolnih zgrada. Suvereno sam vladao prostorom, kao junak video-igre ekranom. Kao polititički analitičar. Sve je bilo suvo, čisto i hladno.
